I onda si se ti pojavio

Vece je bilo uzasno stresno,salva tela,znovajvih od igre u talasima su nadirali u klub. Vec mi je delovalo da necu uspeti,ne mogu se kroz ove talase probiti. Skupina od desetak ljudi smestila se u poslednji slobodan separe,sa sanka sam ih gledala kako se probijaju,devojke kako krse svoje tanane nozice na visokim platformama,stikla im je veca od tkaniklne kojom su svoja tela svetlucava od znoja prekrile. Udahni duboko i kreci. Posao se mora obaviti. Sada mozda zvuci lazno ali mogla sam da osetim elektricitet kako struji kroz mene dok sam se primicala novim gostima. U nanosekundama sam pravila strategiju kako ih sve pohvatati,kako zapamtiti sve sto ce poruciti. Stala sam ispred velikog stola,pozdravila ih,pitala za sta su i cekala. Devojke su vristale od smeha smejuci se sali jednog od momaka do njih,decko sa ocima neprirodno praznim,pogledom je gledao kroz njih,pitala sam se na cemu je,koja je to pilula isisala zivot iz njega i zamenila mesta sa ovim zombijem,upalih obraza,bledim poput smrti. Izredjase se sve porudzbine i sve je islo po automatizmu,zapamti lice osobe sa porudzbinom,sa leva na desno,memorisi i onda kraj. Zaboravih i blede oci zombija,zaboravih i svetlucave leprsave haljinice i preteranu sminku na devojci pored njega. Kada je digao pogled sa ekrana svog telefona to je bio kraj i pocetak. Vatromet i zaglusujuca tisina. Muzika je stala,ljudi su se zamrzli u delicu sekunde kada su moje oci dosle u kontakt sa njegovim pogledom. Oci boje mocvare,tamno zelene,oci boje necega,bilo cega. Oci koje su mogle biti kao hiljade drugih ali taj pogled je mogao imati samo on. Znala sam,gotova sam.

Prvi blogerski konkurs

Grupa Blogovi poziva sve autore koji na svojim blogovima objavljuju tekstove na južnoslovenskim jezicima da pošalju svoje neobjavljivane prozne radove i pesme na sledeće teme: 1. Van okvira ekrana 2. Blogatstvo 3. Escape: 12122020 – Putovanje u središte duše Tekstove maksimalne dužine do dve strane kucane u Wordu, font Times New Roman, veličina 12, ćirilicom […]

Prvi blogerski konkurs
U okviru sam ugledala svetlost

Ruski klub

Sve vecu trenu imam kako se kraj smene na redovnom poslu blizi. U garderobi sam,popravljam sminku. Polugola ispred velikog ogledala vadim iz ormara uniformu za drugi posao. Crne cigareta pantalone,crna kosulja zakopcana do grla,crne cipele. Kao da idem na sahranu. Boze sacuvaj. Bakarno-crni sat da razbije crnilo,cirkoni u usima i neizbezan crveni karmin. Izlazim iz firme i pesaka izmedju velikih predratnih zgrada laganim hodom idem ka klubu. Tek kada padne noc shvatis sta sve ima u ovom gradu. Ovde pesacim svaki dan vec deset godina i nisam znala da imamo striptiz klub,barovi su jos otvoreni,cujem kakofoniju smeha,razgovora,polupijanih pevanja kako dopiru iza zamagljenih izloga. Noc je jos mlada,svi su jos napolju,petak je. Muzika ce trestati do svitanja,niko jos kuci ne ide,a ja bih tako rado da sam sada kuci. To mi se uvek desava kada odlazim da radim na neko nepoznato mesto,trema me ubija,odustala bih odmah. Ceo dan prizeljkujem da me pozovu i otkazu ali uglavnom kada se tako osecam noc bude dobra,zaradim dosta novca.

Stajem ispred masivnih crnih vrata,dva momka,predpostavljam obezbedjenje ispred vrata glasno razgovaraju da nadjacaju pulsirajucu muziku iza vrata. „Cao,ja sam Mili,veceras radim“ „Cao,ja sam Bojan,ovo je Ivan,udji slobodno,niz stepenice ne mozes da promasis“. Stepenice bljeste belim neonskim svetlom,pitam se kako se neko ne polomi silazeci odavde,za svaki slucaj cvrsto se drzim za rekla bih crni gilender i polako ulazim cini mi se u neki pakao. Boze pod zemljom smo. Docekuje me ogroman sank,kvadrat ogradjenog prostora,bljestav od svetala,strobovi duginih boja se prelamaju po plafonu,u sanku je mlad decko,mozda ima dvadesetak godina. Uvek se najlakse sporazumevam sa muskarcima,zenama nisam preterano simpaticna. Javljam mu se,objasnjavam da sam nova,nudi mi kafu,zestinu. Prihvatam kafu,deluje mi kao da ce mi trebati. Osecam poglede devojaka na svojim ledjima. U prvi mah sam mislila da su gosce,suvise su slobodno obucene,majice na bretelice,do pucanja uske farmerice,patike ali jedna po jedna prilaze da se upoznaju. I one su konobarice,nije mi jasno,mada mozda se jos nisu presvukle. Krajickom oka vidim figuru svu u crnom kako ustaje iz jednog zatamljenog separea i krece ka sanku. Pruza ruku kaze zove se Vasilij. Vasilij izgleda kao da bi lava pojeo iako je mozda presao pedesetu godinu,ne znam nikada nisam umela godine da odredim. Ima grubo rusko lice,cak i u mraku svetle plave oci vide se kao najmirnije letnje nebo i odlucujem u sekundi da mi se dopada. Dugo godina radim ovaj posao,uzivam u njemu zato sto sam fascinirana ljudskom psihologijom,ljudskim ponasanjem ali poput drugih nikada nisam umela da odredim ko je kakav po tome sta oblaci,uvek su druge devojke umele bolje da odrede ko je pun para,prema kome su bile ljubaznije,po satu na njihovoj ruci,po tobri koju ima uz sebe,po zenama koje su sa njima,a ja…pa ja sam se uvek fokusirala na oci. Umela sam da prepoznam vesele ljude,umela sam da slusam satima coveka samo zbog bola u njegovim ocima,umela sam da namirisem problem samo gledajuci u nemirne oci. Valjda se i to racuna. Mada moji prijatelji kazu da sam magnet za ludake,,kazu da me tako lako fiksiraju i onda cao,dva sata slusas mrmljanja oduzetog gosta koga je zena ostavila,a on ne shvata zasto…bila sam dovoljno pristojna da im ne govorim koje sve znake uocavam na njima i da su mozda oni razlog sto su sami. Vasilij je imao oci dobrocudnog coveka,zarobljenih u telu od planine isklesane…delovao mi je grubo zato sto mora,ali da je nezan covek po prirodi. Objasnio mi je posao,rekao da mogu slobodno doci u opustenijoj garderobi,ali se nije naljutio niti odbio da dolazim u svojim uniformama. Razumeo je da se tako osecam kao svoj na svome. Verujem da sam mu se dopala. Dobila sam tri separea,rekla bih vrlo bitna jer sam nacula druge devojke da ne odobravaju zasto je nova dobila dobar reon. Po prirodi sam mirna osoba,trudim se da se dopadnem ljudima ali mislila sam ovo je samo jedna noc poenta je da zaradim,ne moram svima da se dopadam. I noc je polako pocela da klizi. Gosti su pristizali ja sam skupljala svu mogucu hrabrost i koncetraciju da odradim ovaj posao,uzmem pare i odem kuci. Jutro je jos tako daleko od toga mesta gde sam bila,tada nisam znala koliko ce dugo takva noc trajati,niti da je ta noc pocetak necega neverovatnog,u isti mah i divnog i toliko sumanutog da bih mogla da pojmim

Sumanuta privlacnost.

Probudio me je alarm,zaboga tek je pola pet,napolju je mrak. Ni dan nije poceo,a ja vec ustajem. Dok se jos pospana oteturavam do sporeta da skuvam sebi litarsku kafu razmisljam kako ce ovo biti dug dan. Po prozorima se uhvatila kondenzovana voda od razlike u temperaturi. Kazu danas ce biti suncano,po jutru ne bih rekla. Smrzavam se. Skuvala sam kafu,tako da jutarnji ritual moze da pocne. Ukljucujem muzicki kanal,slazem sminku po stolu,palim prvu cigaretu. Moram nekako ovaj umor sminkom da sakrijem. Sinoc nisam mogla da spavam,dva sata sna vec se vide na licu. Nakon sredjivanja,oblacenje i krecem na posao. Prvih osam sati,danas drugu smenu odradjujem honorarno u novom ruskom klubu. Ne znam kako sam ubola taj posao. Dnevnica je odlicna,ako me vise puta pozovu uspecu da se izvucem iz dugova.

O nedostajanju. I februarima

Ne volim februar,osim sto je prokleta zima,sto je sve tmurno i hladno. Depresivno. Zapravo nema osim,to su glavni razlozi. Rodjena sam u februaru na pocetku meseca,u jednoj na neki poremeceni nacin lepoj zemlji ali da se vratimo na februar. Ne volim ga,do sada ste to shvatili. Svakog februara sam za godinu starija,ni malo mudrija,a sve vise zatrpana u nekom prividu zivota. Ovo zapravo i nije zivot,ovo je kompijuterski program. Ustani,idi na posao,vrati se kuci,onesvesti se od umora jer te sutra…pazi sad…ceka sve isto. Od ove godine svest mi je vise nego inace proradila,da li je korona kriva za to ili samo visak vremena za razmisljanje ne znam ali postala sam svesnija da ne zelim da zivim ovako. Znate kako kazu ne svidja ti se nesto ti ga promeni i zaista tako lagano zvuci kada cujes ljude koji su u tome uspeli i zvuci lazno i pretenciozno. Zvuci kao da su oni imali vise srece,kao da su oni uspeli da se izvuku iz tog rotirajuceg tocka,a ti si nekako ostao da vrtis krug za krugom. Pisem ovaj tekst jer sam oduvek zelela da pisem,a nikada nisam imala hrabrosti,vecito sam svaku temu ostavljala na sredini,kao da me je bilo strah zavrsetka. Na neki nacin jos jeste,uzasnuta sam ali zelim sebi da dam priliku da pokusam. Padni slomi se,ostani malo da lezis…videces da ti se na dnu ne dopada toliko. Smrdljivo je,prasnjavo i lose po zdravlje. Ustani,otresi prasinu i jebeno nastavi dalje.

Sta je ovo

Ovo je nesto poput dnevnika,kao da cekate u nekom redu i treba vam nesto da prekratite vreme. Neko skroluje po svom telefonu,neki ljudi imaju knjige…ja sam od onih koje cete uvek u autobusu ili u redu videti sa knjigom,ali ako knjige nema,ako nema onog osecaja papira pod prstima,onda moze i blog da posluzi.